Janik Siner, jedan od najtalentovanijih i najuspešnijih tenisera koje je Italija ikada imala, nedavno je izazvao buru u sportskom svetu primivši jedno od najvećih sportskih priznanja u Italiji – Zlatnu ogrlicu Olimpijskog komiteta Italije. Ovo priznanje dolazi ubrzo nakon što je Siner prošao kroz ozbiljnu doping aferu, što je izazvalo podeljena mišljenja u javnosti i otvorilo brojne etičke dileme u vezi sa nagrađivanjem sportista koji su se našli u sličnim situacijama.
Na terenu, Siner je briljirao – sa tri osvojena grend slem trofeja i nizom titula na ATP turnirima, njegova karijera je impresivna. Takođe je imao ključnu ulogu u osvajanju Dejvis kupa za Italiju 2023. i 2024. godine, što je dodatno učvrstilo njegov status nacionalnog heroja.
Ipak, sve nije bilo tako kristalno čisto. U martu 2024. godine, Siner je bio pozitivan na klostebol, zabranjenu supstancu prema protokolima Svetske antidoping agencije (WADA). Nakon istrage koju je sprovela Agencija za integritet u tenisu (ITIA), slučaj je eskalirao i dospeo pred Sud za sportsku arbitražu. Na kraju, Siner je prihvatio trodelnu suspenziju i priznao odgovornost, iako je tvrdio da nije bio svestan unosa zabranjene supstance.
Zabrinjavajuće za mnoge jeste što je nagrada Zlatna ogrlica usledila neposredno nakon što je istekao period njegove kazne. Pitanje koje se postavlja jeste da li je ovakav čin validacija sportskih dostignuća bez obzira na etičke prekršaje, ili pak poruka da su rezultati važniji od sportskog integriteta.
Još jedan kontroverzan detalj jeste Sinerovo odsustvovanje sa Olimpijskih igara u Parizu, što je tada objašnjeno zdravstvenim problemima. Naknadno je otkriveno da je tokom tog perioda bio pogođen privremenim suspenzijama usled dodatnih pozitivnih doping testova. Italijanski Olimpijski komitet, međutim, odlučio je da zanemari te okolnosti i dodeli nagradu osobi koja je prekršila osnovne principe fer pleja.
Ova odluka izazvala je negativne reakcije, ne samo u Italiji već i širom međunarodne sportske javnosti. Kritičari smatraju da ovakvi presedani podrivaju borbu protiv dopinga i šalju opasnu poruku mladim sportistima da se suspenzija može „zaboraviti“ ukoliko su rezultati dovoljno sjajni. Sa druge strane, ima onih koji brane Sinerovu nagradu, pozivajući se na njegov doprinos italijanskom sportu i tvrdnju da je samu supstancu uzeo nenamerno.
Ostaje pitanje: da li su sportska priznanja rezervisana samo za one koji pobeđuju ili i za one koji štite vrednosti koje sport promoviše? U slučaju Janika Sinera, Italija je, čini se, izabrala prvu opciju.
U sportu, koji bi trebao biti sinonim za čestitost, rad i pravičnost – ovakve odluke odjekuju daleko izvan granica terena i postavljaju temelje za diskusiju o budućnosti nagrađivanja u profesionalnom sportu.