Slična situacija viđena je u prošlosti u mnogim fudbalskim klubovima širom sveta, gde su emocije navijača često bile podstaknute transferima ključnih igrača. U jednom od poznatih slučajeva, transfer Nejmara iz Barselone u Pari Sen Žermen izazvao je pravu buru među fanovima katalonskog kluba. Navijači su se osećali izdano i poniženo, budući da je Nejmar bio jedna od najvećih zvezda ekipe.
Sličan scenario desio se i kada je Kristijano Ronaldo odlučio da napusti Real Madrid i preseli se u Juventus. Iako su mnogi poštovali njegovu odluku, bilo je onih koji su kritikovali njegov odlazak, smatrajući da klub ostaje bez ključnog igrača.
Ovi primeri pokazuju koliko fudbal može biti emotivna igra za sve uključene strane. Igrači, iako profesionalci, često postanu više od samo predstavnika kluba; postaju simboli i ikone. Kada odluče da krenu dalje, navijači to nekad doživljavaju lično.
Situacija Hulijana Alvaresa u Madridu nije ništa drugačija. Njegova želja za preseljenjem u Barselonu pokrenula je lavinu reakcija, i dok jedni razumeju njegovu želju za novim izazovima, drugi osećaju izdaju.
Bez obzira na ishod transfer sage, čini se da će odnos između Alvaresa i navijača Atletika ostati nepovratno promenjen. Strast prema klubu često stavlja navijače u poziciju u kojoj očekuju lojalnost iznad individualnih ambicija igrača. Ostaje da se vidi kako će se razvijati karijera Alvaresa i kakav će biti njegov nasleđe u španskoj prestonici.